Изборник Затворити

Мемоари краља Милана

Мемоари краља Милана
Мемоаре, први пут објављене 1902. године на немачком језику, исписује непознати немачки аутор, позивајући се на аутобиографске записе краља у које је имао увид.У овој књизи он се обрачунава са краљевим непријатељима, указује на његове врлине и мане. Упркос многим спорењима о српској историји и томе што је књига више од једног века остала потпуно непримећена у српској јавности, Мемоари краља Милана представљају драгоцене податке и слику времена из епохе последњих Обреновића. Књига обилује многим…

Један од наслова из Лагунине едиције “Савременици” јако интерсантан јер је више од једног века био потпуно скрајнут. Књига обилује важним, занимљивим и до сада необјављеним детаљима из живота краља Милана. Пред читаоцима се у десет поглавља ређају непозната писма, документа, сведочанства и узбудљиве епизоде из живота Милана Обреновића, првог нововековног српског краља:
-Миланово детињство на двору румунског кнеза Кузе
-Догађаји у време убиства кнеза Михаила 1868
-Краљ Милан и краљица Наталија
-Артермиза Христић
-Владареве авантуре у иностранству
-Године после абдикације 1889
-Отац и син : о односу два последња Обреновића
-Драга Машин, будућа краљица Србије
-Милан као политичар
-Миланов политички тестамент
У књизи је и јако значајан предговор историчара Небојше Јовановића, као и важни подацци о историјским личностима, поменутим у мемоарима.

ОДЛОМАК ИЗ УВОДА КЊИГЕ:
Увод
Краљ Милан је умро 11. фебруара 1901. у пола пет по подне, у свом приватном стану у Првом бечком округу. Био је принуђен да искуси сву горчину живота „краља у егзилу“, а у смрт, која га је већ у четрдесет и седмој години задесила, отишао је напуштен од својих сународника. Толико погрешно схваћени и несравњено оклеветани краљ Милан на рукама туђих људи окончао је свој живот, који беше преиспуњен доживљајима и коме није недостајало великих, упечатљивих тренутака. У умрлици коју су лекари издали као непосредан узрок смрти наводи се упала плућа и срчана слабост. Је ли то истина? Знамо да је Милан, који је трпео велике муке, током болести хтео да се убије хицем из револвера, те да су то оружје, које је увек са собом носио, од њега морали да сакрију. Знамо, међутим, и да је Милан код себе увек имао отров, па се сад тврди да је у неком тренутку, кад су га оставили без надзора, једном његовом дозом себи прекратио муке, а тиме и живот.