Као је откорачао до семафора на булевару поред мора, до свог семафора, али више није имао воље да пере стакла на аутомобилима. Сео је на земљу у оближњем парку и леђима се наслонио на неки робот жбун. И Лед је сео поред њега. Седели су тако, није знао колико дуго. Желео је да буде неко од деце која су пролазила с ранцем на путу до школе: хтео је да има неку од оних мајки које су их водиле, неког од оних очева који су их узимали из школе, хтео је да научи да чита, да му више не буде хладно и, пре свега, хтео је да својој сестри врати осмех на лице, да се и она облачи као оне девојке које су туда пролазиле, да више не пада на степеницама и да се не спотиче на улици, да живи без страха и да мирно спава без страшних ноћних мора…