У свему томе кнезу Лазару је помогло не само то што су његове територије тада биле најбогатији део Рашке него и чињеница да је стрпљивим радом, разумевањем и снагом своје личности успео да се окружи табором слжне и покорне властеле која га је добровољно признавала за старешину. С некима, као с браћом Мусићима, још је од претходне генерације био у блиским породичним везама, а с другима, као што су били велможе Витомир, Цреп, Вукосавлићи и други, успео је да оствари сложан савезнички однос, јер их је окупљао с много пажње, а не насиљем, чиме су се дотле безобзирно служили скоро сви велики српски обласни господари од кнеза Војислава Војновића и браће Балшића до браће Мрњавчевића и Драгаша, као и посебно насилни млади жупан Алтомановића.