
Језик је без икаквог неспоразума назначио да памћење није инструмент за истраживање пролшлости него је пре медијум. Оно је медијум онога што је проживљено баш као што је земаљски шар медијум у којем су древни градови лежали покопани. Онај који би да приступи сопстевној покопаној прошлости, мора да се понаша попут човека који копа. Пре свега нипошто не сме да стрепи да се непрестано враћа једном једином и истом стању ствари – да га расипа као што земљу расипа, да га преврће као што се царство земље преврће. Јер „стања ствари“ нису ништа више него слојеви који тек после брижљивог испитивања нуде оно због чега се почело с копањем.