Необичним насловом за који је инспирација била песма групе „Бјело дугме“ „Пристао сам бићу све што хоће“ књига Ивана Јанковића „ По њима се ништа неће звати“ говори о споредним личностима у историји нашег друштва, које су макар и у најмањој мери допринели његовом развоју. Аутор је истраживао живот обичних људи у Србији током 19. века, сакупљјући податке по архивима. У оквиру групних и индивидуалних биографија Јанковић је писао о епизодистима – споредним личностима о којима има мало трагова у историографији, и о статистима историје о којима није писано и није се баш ништа знало. Биограф је у овој књизи окупио самохране мајке, проститутке, жене које су отровале мужеве, јуродиве ликове, оџачаре, школоване бабице, широку лепезу људи различитог порекла, занимања, друштвеног миљеа, али који су обитавали у истим друштвеним околностима и тако завредили пажњу и испунили редове ове књиге. Култоролошки сагледавајући овај феномен, аутор истиче и значај напретка цивилизованог живота који се огледао у томе да су у то време телесне казне спровођене на улици, а алкохолозам је био увелико распрострањен. Са напретком културе живљења те појаве су сузбијане и санкционисане другачије, а суживот разних нација у Београду, Турака, Чеха, емиграната из Аустоугарске и домаћег становништва, добијао је виши квалитет на основу сарадње у трговини, различитим пословима, дружењима и заједничком животу. Можда се по овим споредним личностима које је Иван Јанковић сакупио у свом делу ништа неће звати, али су сада у вој књизи засигурно овековечени и признати у српској историографији.
Библиотекар: Драгана Исаиловић
