Да би се избегла забуна, за људе који чисте димњаке коришћени су називи „оџакчар“, „оџакар“, „оџакџија“ и, све чешће,“оџачар“. Како је бледело сећање на димничаре – порезнике, тако је у просветним круговима јачао отпор према називима изведеним из турске речи „оџак“, као турцизмима. На то је скренута пажња још 1845), у једном чланку „О чистоти и правилности језика србскога“ (Лазић, 1845), а просветне власти су 1891. године заузеле чврст став да не треба говорити „оџачар“ него „димњачар“. (Коњевић, 1891:419). „Димњачар“ је постепено еволуирао у „димничара“, што је данашњи званични назив , мада се „оџачар“ одржао сасвим равноправно у свакидашњем говору. Што се тиче Хајнеа, он је себе звао оџакчијом и оџакармајстором, али и оџачарем, а у матичним књигама београдске Цркве Криса Краља, вођеним на латинском, његово занимање је : spacicaminarius magister (оџачарски мајстор).
