Ода детињству , младости, омаж срећној прошлости, породици. Слике страхота рата и суровости човека према човеку. Све то уз бујицу искрености на основу проживљеног искуства просипа пред нас Бранислав Антов Микулић у свом роману „Тринидад“. Читалац се неизоставно сети свог, детињства, својих тражења за смислом, изгарања, напредовања. После ових прича богатији смо и за сопствена сећања, као и за језгровите сентенце и мудрости које су њихов саставни део. Библиотекар: Драгана Исаиловић
Знао сам да смо урадили нешто неваљало, да смо с ону страну закона. То ме плашило, говорило ми да наставим с Фиком, да побјегнем од свих тих црних репова који се за мном вуку. А с друге стране сам осјећао да ћу бијегом у иностранство нанијети бол својима, да због њих не смијем ишчезнути, нетрагом нестати. Нисам тачно знао ни шта је Легија, трк сам начуо пар ствари о њој, магловиту слику имао о организацији којој бих повјерио свој живот. А ни физички нисам био дорастао за војника, суровог и напоколебљивог. Уз то, крви сам се плашио скоро као и мој отац, грубост сам презирао, насиље и силу још више.
