Мирис београдских башти онима који су њихови посетиоци никада се не заборавља и саставни је део сећања на стари Београд и све што он носи. Код Магарашевића сећање носи много дубље значење. Он показује да бременитост сећања оплемењује људску свест које за разлику од постојања овог „сада“ пролазног и површног представља праву ризницу која чува велико богатство вредности и душевности. Аутор сведочи о ишчезлом Београду фијакерима, старим таксистима, сликарима, првотној Светосавској цркви на Врачару, мајчиној…
Узноси се тама нестварног обода Стамбол – капије. Издужила се преко каљавог турског гробља из кога ће, толике године касније, нићи потоњи Студентски трг и парк са његовим оживелом бронзом која расте, а за њим Панчићева и Цвијићева. Моћна сенка, та стамболкапијска, као да хоће сад све да узме под своје, заједно са полеглом зградом Правитељствујушчег совјета. И њу, са ћошком у ком сад немоћно леже и теку последњи минути Доситејева живота.
