
Хајде да се за тренутак позабавимо овом чудном истином: живот у модерном, развијеном свету је такав да много нс има на располагању изобиље готово свега… па ипак, не можемо да задовољима своје основне животне потребе а да се не осетимо кривим, посрамљеним, лењим, похлепним, у сукобу са собом или, у најбољем случају , пркосним. Има један мим на интернету који ми се свиђа: „Не мораш ти да се запалиш да би се други људи огрејали.“ Међутим, синдром људског бића каже да би дефинитивно требало. Као „бића која дају“ , ми жене живимо са очекивањем да треба да дамо сваки део своје људскости, укључујући своје тело, своје здравље и свој сопствени живот. Наше време, енергија и пажња треба да буду усмерени на нечије туђе благостање, а не протраћени на наше сопствено. Шта није у реду с тобом, лењи, себични монструме, који спаваш по седам сати сваку ноћ? Врати се на своје место, с нама осталима, исцрпљеним бићима која дају, праведницама и праведницима.