На зиду у ходнику, преко пута врата учионице, професорка је направила панел са фотографијама трудних мајки. Све су биле са огромним стомацима изложеним коментарима пролазника. Типа, баш ти је леп био стомак, као да их имаш два и слично. мајке свих мојих другара биле су ту, а они, свакако, у њима, зачети, ушушкавани, успављивани у сновима. Све један већи од другога. Све један лепши од од другога.
Само моја мајка није била као друге. Само моја мајка није била као друге. Само ње стомак није био видљив. Једна моја фотографија, ја као беба, у плавом оделцету, у њеном наручју. Огромна радост избијала је из осмеха првог материнства. Прелепа. Међутим, пажњу ми је привукло то што нема стомака.