
Као што би Јули Зех петеро својих пријатеља довела у Сарајево везаних очију,тако бих и ја петеро својих пријатеља довео у Беч. Добро, технички је то мало теже, али нема везе. Оставио бих их у различитим дјеловима града. С везаним очима, док само слушају и миришу, сваки од њих би могао мислити да је у Сарајеву; отворених очију, међутим, сваком би било јасно да није. Можда не би препознао Беч, но препознао би – велики град. То је карактеристика нашег времена и нашег дијела свијета, постојање градова превеликих за државе чије су сада пријестолнице, градова прављених и баждарених за много веће земље: такав је Беч, такав је Београд, такав је Истанбул. Превише је граница у троуглу та три велеграда, троуглу у чијем је средишту Сарајево.