Али требало је да прође још неко време па да се све то догоди. Године 1932. када је дон Еладио Вињуела заменио дон Хуана Бернарда, оптимизам због проглашења II Републике владао је Ибернандом. Дон Еладио је био учен човек, лаик и космополита, либералног карактера и либералних идеја; није пио, није га занимало уживање у природи ни лов ни друштвени живот, као ни закулисне радње и сплеткарења локалних политичара, и током готово петнаест година колико је живео у селу никада нико није открио ниједан његов порок осим свакодневне партије карата после ручка и неколико сати посвећених читању после вечере: испољавао је противречну оданост према Мигелу де Унамуну и према Хосеу Ортеги и Гасету и часопису Revista de Oksidente, његова библиотека обиловала је научним публикацијама на немачком а с годинама је научио и енглески како би у оригиналу читао Џорџа Бернарда Шоа.
