Збирка прича „Ниједна од седам“ говори о свакодневном „новобеоградском животу“ и безизлазности коју осећају јунаци ових прича суочени са отуђеношћу, дехуманизацијом, усамљеношћу и суровошћу савременог света. Пантићеви ликови незадовољни су собом и спољним светом, маргинализовнани и одбачени, а после покушаја да то промене ситуација остаје иста. Ово су у исто време и приче о љубави, неоствареној, немогућој, или одложеној усред вихора и олуја данашњице. И поред изгубљених нада и промашених живота, књигом провејава Пантићев хумор,…
Па смо се после студија оженили, прво Никола, онда и ја. Мојца, генералска кћи, отишла је на почетку рата, после петнаест година нашег брака, код родбине у Словенију, „док се све ово мало не смири“, и више се није јављала. Развели смо се много касније, споразумно, преко адвоката и без иједне ружне речи. Нашем сину Мирославу, кога је унука пастора из Жужемберка звала само Примож, повремено би понешто и послала, а после ни толико. Нестала је нетрагом, преудала се, променила занимање, уплатила лет на Месец, одселила се у Улан Батор…нико не може пратити ту стихију одвијања било чијих земаљских дана; данас си ту, сутра, као птица, негде друге. Пре него што постанеш прах, и дим, из куће Топаловића.
