Дело Јосипа Млакића „О злату, људима и псима“ говори о постјугословенским просторима друштвеним, државним, културним. Аутор свој алегоријски свет смешта у 2084. у Босну и Херцеговину, и попут Орвела описује државну творевину у којој затворене грађане „Велики брат“ преко војске и полиције контролише 24 сата. Актери Млакићеве три приче заробљени у предапокалиптичном друштву живе слично као и становници данашњег света, поробљени економском, здравственом, идеолошком кризом. И поред језиве слике савременог света, читалац је свестан…
Свитало је. Петар је лежао у заклону и чекао. Убрзо је на стијенама угледао црвену точку. Плесала је по њима па пузала земљом све док није наишла на врећу с лишћем. Ту се накратко примирила, а затим помакнула према „глави“ , мјесту гдје је био подметну ранац. Зауставила се у „висини срца“. Убрзо је одјекнуо пуцањ. Метак је погодио врећу и помакнуо је неколико центиметара устрану. Убојица је причекао да се мета умири, а затим испалио нови метак. Овај је погодио „главу.“
