Часовник је показивао тачно 18.00 сати. Толико је показивао и када је Фибислав слетео на ту чудну планету. А биће толико и када је буде напуштао , за сат, дан или два, свеједно.
Јака мармелада, узвикнуо је Фибислав, јака мармелада и погледом је потражио топ за случај нужде. био је ту, сјајан и моћан, на нуклеарни погон. функционисао је тако што би контролисана је детонација испаљивала уже од титанијума у жељеном правцу. Уже би летело кроз вакуум свемира брзином готово једнакој брзини светлости, а угрожени космонаут – тј. посада – навлачили би скафандере и уз уже се успињали право у модро небо, у црнило свемира, уз уже би се довукли до своје летилице. (И обрнуто, од летилице до свемирске луке.)