Говор тела је део невербалне комуникације који врло често говори више и снажније од вербалне комуникације. Ако вас неко не гледа у очи каде говори значи да је нервозан и несигуран, ако гледа у под или цупка ногом застрашен је, ако држи руке иза леђа значи да нешто крије, ако подиже обрве значи да га интересује то што причате, ако су му раширене зенице збуњен је, ако је нагнуо главу према вама изражава наклоност,…
Слична судбина задесила је и један посебан облик додира – пољубац. У древна времена, једнаки су се и љубили једнако, то јест главом уз главу – у уста или у образ – али нижим слојевима није дозвољавано тако слободно понашање у односу са својим надређенима. Што је нижи био нечији чин, то је нижи био његов пољубац. Од најнижих чинова је захтевано да „пољубе блато.“ Другим речима, нису били достојни ни да пољубе стопала свог владара, били су принуђени да љубе тло поред његових стопала.Што је нечији друштвени стастус био виши, све је виша и била мета његовог пољубца. Од стопала се напредовало навише, ка рубу одоре и коленима, и напослетку ка руци.
