„То је песник који је ближи смрти него филозофији, ближи болу него интелигенцији, ближи крви него мастилу. Песник пун тајанствених гласова које, срећом, ни он сам не зна одгонетнути.“ (Ф.Г.Лорка о Неруди). Иако из скромне породице у којој је мајка рано умрла Нефтали Рикардо Рејес, већ у својој 13. години 1917. године објављује свој први есеј под називом „Ентузијазам и Персерверанција“. Иако је студирао француски и педагогију његова љубав према поезији била је неутажива. Већ…
Па ипак, након тридесет пет година искуства, мислим да песничко дело може обухватити делокруг осећања. Верујем у навођену спонтаност. Да би се тако нешто постигло, потребне су резерве које песнику увек морају бити при руци, да не кажем у џепу, за не дај боже: на првом месту резерве формалних и виртуелних запажања, речи, звукова или фигура, оних што облећу око човека попут пчела. Треба их сместа ухватити и стрпати у џеп.
