
Слушајући немо ове фантастичне приче својих Црњана, Владимир је ипак могао да у њима препозна Рахилу. Уплаши га то препознавање више него да је у неком пустом сокаку набасао на њу. Па ипак, иако невелика да човека сачува од магијских предрасуда и сујеверја људи, Црња је у овом случају била нерешиви лавиринт каквог необичног града, а вероватноћа да се Владимир и Рахила у њему сретну равна нули. У честим несаницама, учитељ је мислио на чудну жену са мајура, дочекујући ноћне главобоље у исечцима сећања на њу из оног лета када је изгубио оца и отишао у Сомбор. Тада је мислио да не постоји сила која га од ње може раздвојити, а сада му је постало сасвим јасно да је то на неки уврнут начин тачно.