Роман „Путујуће казалиште“ Зорана Ферића је својеврсна прича о прецима и њиховом животу у суровој прошлости која је заједничка свим народима на овим просторима. Ферић пише о прабаби и прадеди, баби, деди, оцу и мајци и пита се зашто су морали и како су преживели Други светски рат и све што иде уз њега. Љубав, мржња, ратови и друга искушења испунили су редове овог комплексног и садржајног романа. Аутор пише о својим прецима, а свесни…
Как је изгледао тај долазак? Прва се пробудила мамица јер је у очекивању несреће имала лаган сан и она је мунула мужа лактом у ребра јер га лагано куцање на улазним вретима није могло пробудити, и онда је pater familias , пчелар и жандар морао преко спаваћице пребацити кућни огртач, била је половина сијечња, а босе ноге угурао је у зимске зепе што су их Личани продавали на плацу.Пребацио је шал и преко назебла врата. Углавном, опрема недеостојна жандара који је највише у животу држао до свог достојанства. А пред њим, у свјетлости слабе жаруље у ходнику одједном је стајао онај кога се више није очекивало и кога се већ престало и проклињати.
