
Ах! Ако се удаје врањскога паше кћи у Лесковац, зими, кад је снега доста, кулучи раја разгрће снег да невеста и јенђе лако прођу, ако из Лесковца у Ниш тако… Све раја, кулук, од свију кулука најтежи, и што се тело смрзава, и што душа плаче, јеца, нариче, тужећи се на силу и обест Богу…
И чифчије пијанога хафуза, турска раја, Срби, скупили се од поноћи, раде, а снег веје, веје, завејава пут. И раде, опет раде, јер се незна време, доба ноћи или дана кад ће се појавити тахтаривани с ханумом и кћери њихова чифлук – сахибије. И ето. Јутро је, рано јутро, дршћу од зиме, али се они први загрејаше јер угледаше тахтариване и пратњу, Арнауте. Дошао им је крај муци…