
На јесен те године, кад ми је било шеснаест, тим за пуштање филмова је после пола године паузе опет дошао у Јужну капију. Вечери са филмовима биле су у то време прави празници за сељане.Пред вече би долазили и становници суседних села носећи хоклице, а шеф радне јединице би, као и свих ових година, заузимао централно место на гумну. Никада нећу заборавити како је он, носећи дугачак бамбусов штап за сушење одеће, сав важан долазио на гумно и седао, ослонивши тај штап о раме. Кад год би му неко испред њега заклонио поглед, он би га, не обазирући се на то ко је у питању, штапом чукнуо по глави. Штап је био средство којим је шеф бранио ширину свог погледа.