Author: Dragana Isailović

Немирно јагње   У подножју планине у једном забаченом селу живео је чобанин Пера са својим стадом оваца. Тог пролећа овчица Белка ојагњила је два јагњета. Једно је било цело-бело, а друго потпуно бело са тамном флеком на глави.  Од почетка је њихова мајка, овчица Белка, имала...

Даринка   У недељу предвече, била сам Кнегиња  црногорска. Владала сам „и султаном и царством“. У свему сам учествовала и за све се питала. Водила сам државну политику. Радила сам да просветим народ црногорски и брдски и да од Црне горе створим модерну европску државу. Могла сам све...

Тих дана сам први пут осетио и неку дуготрајну, не само грозничаву вољу за животом. Седео сам ту, јели смо и пили, било ми је све потаман. Али сада нисам бивао живахан, него пре лењ, једва да сам се кретао, нисам више водио рачуна о...

Андрић се жали и на продирање енглеског језика. „Наша је невоља што се у школама све више окрећемо енглеском, а на штету француског језика.“ Он сумња да се један народ духовно може развити без француског језика и француске културе. „Шта Американци имају? Мање од две...

Шетасмо плићаком. каменчићи су боцкали наша боса стопала, а ми смо се смејале и уживале у сваком додиру хладних капљица. Дођосмо до неког вира. Ту је Топлица смирила своје валове и направила мало проширење  испуњено топлом водом. Малени пуноглавци играли су се у мирној, топлој води....

  Знаш каквом сам испитивању подвргаван (отац и Милош су се, водећи ме, издвојили у шпајз,  соба и предсобље су били пуни људи, кухиња је припадала женама, саставили се родбина и комшилук), ти си те напасти био лишен, и како сам се бранио; причао сам ти,...

Конел је опет заћутао. Нагнуо се и пољубио у чело. Ја те никад не бих повредио, рекао је. Никад. Климнула је главом, без речи. Стварно ме чиниш срећним, наставио је. Руком ју је помиловао по коси и рекао: Волим те. Не кажем то тек тако,...

КОЛИБРИ   Колибри је најмања од свих птица И чаробни принц мирисних латица Погледај његов лет и веште сокове Док трепери и испија цветне сокове...

Одузета ми рука,одузета нога, одузета ми памет. Савладало ме, сломило и убило безнађе. Не због можданог удара. Потекло је и прокључало оно из охлађене ране, као да сам, са закашњењем, разумео да сам, у једном дану, изгубио и сина и синовљеву супругу. Саучешћа која смо...

Ох , до које мере је професор морао да напреже све своје духовне снаге да би издржао! Тај замак са својом празном огромношћу, с провалијом шумова, с бескрајним лавиринтима, с влагом и меланхолијом, могао је нервно да ослаби неког ненавикнутог и неприлагођеног. Томе још ваља...