У Е-читаоници Народне библиотеке Крушевац, априла 2022. године, представљена је књига „Мој животни пут“ (аутобиографија Милице Милетић), објављена у оквиру пројекат Народне библиотеке „Доситеј Новаковић“ Неготин. Пројекат је суфинансирало Министарство културе и информисања Републике Србије. На пројекту су сарађивали Музеј Крајине из Неготина и Народни музеј Крушевац. Оригинални текст рукописа чува се у Народном музеју Крушевац, а оригинални цртежи у Музеју Крајине, у Неготину.
Књига је успешно представљена крушевачкој публици захваљујући сарадњи између баштинских установа културе.
Горан Васић, музејски саветник и директор Народног музеја Крушевац, говорио је о рукописима које је крушевачком музеју августа 2000. године поклонио Милан Д. Милетић, братанац Милице Милетић. У излагању је скренуо пажњу и на детаље из објављеног дневника који се односе на недовољно позната на дешавања током Првог светског рата у Крушевцу.
Директорка Народне библиотеке Крушевац, мр Снежана Ненезић, библиотекар саветник, у излагању обратила је пажњу на комплекност појма завичај и ангажовање Милице Милетић у Женском покрету.
Реализатор пројекта и аутор изложбе Милорад Грбовић, виши дипломирани библиотекар, директор библиотеке у Неготину, овом приликом представио је публикацију.
Милица – Мица Милетић (Неготин, 189 – Београд, 1972), оставила је рукопис својих сећања, у коме је, како сама каже, „описала свој животни пут“. Хронолошки, обухватила је догађаје, од свог детињства у Неготину, до краја Другог светског рата. Њена аутобиографија, (недовршена, јер скоро три деценије свог живота, од краја 1944. до 1972. године, није описала), представља драгоцено штиво, у коме једна образована, уметнички надарена жена, државна чиновница, из угледне породице, сликовито описује животне прилике у Србији, у првој половини ХХ века, али и велике историјске догађаје и сударе, чији је савременик била, а често и очевидац, почевши од Мајског преврата, 1903. године, па до ослобођења Београда и успостављања нове власти, 1944. године.
Њен отац, Милан Милетић, био је председник Суда у Неготину, а касније по преласку у Београд, и судија Касационог суда. По одласку у пензију, радио је као адвокат, у Крушевцу. Милица је похађала Сликарску школу Ристе и Бете Вукановић, у Београду. Радила је као чиновница у Државној статистици Краљевине Југославије. Борила се за права жена, учествовала у оснивању и била члан Управног одбора Женског покрета у Србији.
Милица М. Милетић није се удавала и нема директне потомке. Рукопис и њена писана заоставштина и документација, као и цела породична архива Милетићевих, после Миличине смрти, 1972. године, налазила се код њеног братанца.
Књига је занимљива за истраживаче, јер Милица описује Крушевац на почетку ХХ века, када је њен отац Милан Милетић, државни службеник у пензији отворио адвокатску канцеларију у Крушевцу, где је после неколико година преминуо (1905). Након неког времена проведеног у Крушевцу, породица је прешла код мајчиног брата, такође адвоката у Горњи Милановац.
Милица се враћа по други пут у Крушевац, током Првог светског рата и детаљно описује свакодневни живот у вароши током Првог светског рата: снабдевање, свакодневни живот грађана, понашање окупаторске војске, освету окупатора – вешање локалног становништва, гранатирање Крушевца од стране окупатора, цивилне жртве, прославу Видовдана 1918. године.
Похађала је Сликарску академију, у време када је управитељ био Ђока Јовановић (1861-1952). У првог години наставник је био Риста Вукановић (1873-1918), а његова супруга Бета Вукановић (1872-1972) учила је полазнике акварелу. Касније су међу предавачима били Илија Шобајић (1876-1953) и Љубомир Ивановић (1882-1945).
Сликарску школу уписала је пре Балканских ратова (наводећи да је похађала када је почела да ради у државној статистици (1912). Школу је похађала и две године после Првог светског рата.