Лав Давидович је неколико дана престао са потрагом за Фридом да би сигурну утеху пронашао код своје Наташе, за коју је смрт Тухачевског, као и толике друге смрти које су им се врзмале по сећању, значио губитак и њој драгих особа. Колико ли ће их још побити Стаљин?, питала га је Наталија једне вечери док су у соби пили кафу, а он јој је одговорио: све док остане један бољшевик који се сећа прошлости, џелати ће имати посла… Борба на живот и смрт више се није водила против опозиције, него против историје. Како би то ваљано обавио, Стаљин је морао да убије све оне који су познавали Лењина, оне који су познавали Лава Давидовича, и, наравно, оне који су познавали Стаљина…Морао је да ућутка све који су били сведоци његових неуспеха, геноцида колективизације, убилачког лудила његових дела и његових радних логора… А потом је још требало да пошаље са овог света оне које су му помогли да уништи опозицију, прошлост, историју, као и непријатне сведоке…
