ДАР

ДАР

no title has been provided for this book
Роман „Дар“ је свакако најбољи роман Владмира Набокова из циклуса романа са берлинском тематиком. Набоков је напустио Русију 1919. године,  емигриравши уЛондон, па у Берлин, а потом  1940. у САД, поневши са собом наслеђе аристократске породице, кућно васпитање, знање страних језика, широко образовање. У његовим делима се сусрећу прошлост, традиција и модерно време. Његов чувени роман „Лолита“ муњевито  је пробио баријере тадашњег конзервативног друштва. Објављен у Пaризу 1955, а у Америци 1958. описујући  љубав између мушкарца у годинама и девојчице  разбио је све табуе  тог времена, тако да ја Набоков стекао светску славу. Поред разноразних проблема које је писац имао због романа такве садржине, Набоков је на основу свог стваралаштва  стекао посебно место у светској књижевности, а на основу његових романа снимљена су бројна филмска остварења која су учинила још више популарним његова књижевна дела. Роман „Дар“ написан је као биографија писца и емигранта Фјодора Годунова - Чердинецева, мада донекле садржи и аутобиогрфске елементе из живота Набокова вероватно оне који одсликавају  прелаз из једне културе у другу  после његове емиграције и почетка живота у иностранству. Свако ко прочита „Дар“ свестан је драгоценог наслеђа из руске књижевности које је писац понео са собом. Објединивши пртљаг прошлости и догађаје његове садашњости Набоков компонује биографију, путопис, новелу, драму, полемику и са   богатим, врцавим језиком, полако напушта „руски период“ и прелази на енглеско говорно подручје. Својим уметничким „даром“ Набоков је читаоцима поклонио роман „Дар“ , опевајући дар љубави, дар за живот, дар науке, дар духовности, стварајући код читаоца „нови дар“ читања који му отвара модерне хоризонте читања и поимања књижевности.

Постепено, због свих  тих јуришања на прошлост руске мисли, у њему се развијала нова, мање пејзажна чежња за Русијом него што је то раније било: опасна жеља (против које са успехом борио) да јој нешто призна и да је у нешто убеди. И, нагомилавајући знања, извлачећи  из овог брда готово своју творевину, он још понечег сећао: гомиле камења на азијском прелазу – ишли су у рат, слагали камен по камен, узмицали, скидали по који камен, а оно што је заувек остало, то је број палих у борби. Тако је Тамерлан у гомили камења предвидео споменик.