Милан Мицић у својим причама „Дуго путовање у Табану“ описује живот Срба у Мађарској од 15. до 20. века, прожимање историје, културе и бивствовања ова два народа. Аутор пише о тежњи једног народа да очува свој идентитет, о феномену самоће, проблему различитости и суживоту два народа. Књига је наративно богата, са елементима фантастичног (куће чији темељи лутају, Мечек камен који мења боју у зависности од промене дана и ноћи и открива тајне о људима)…
Као и сами „Раци“, и темељи њихових кућа били су непредвидиви, хаотични и самовољни. Предео села, посматраних месеци, као да је полудео, али свака кућа, што се померала поред мноштва звукова, ноћу је имала и препознатљиви, домаћи „рацки“ врисак, у ствари нешто што је више личило на подврискивање као кад се пијани „рацки“ сватови спуштају ка Дунаву а вриште од времешног знојења, или лажне снаге, или шала што им раздиру душу.
