24 мај ГРАНИЦА
Књига „Граница“ бугарске списатељице Капке Касабове (1973) жанровски се налази између романа и путописа, испрична је зналачки и аутентично повезујући прошлост, садашњост и будућност. Вративши се из иностранства у родну Бугарску, ауторка путује по Турској и Грчкој граници не би ли пронашла скривене тајне у старим шкрињама и древним кућама, где је време стало, али су остале приче и сведочења уткане у застрте, шарене ћилиме. Касабова наилази на прелепе народне митове и легенде, али и на сурову историју границе, прогоне, убиства и неминовну савремену мигрантску кризу. Она указује да иако је превазиђена криза Хладног рата, контрола на границама се појачава, а ми сами подижемо ограде и стављамо бране међу нама. Путујући преко Родопа и Странџе кроз недирниту, дивљу природу која крије у себи толико несталих младих живота који су изгубљени у нади да ће прећи границу и почети нови живот, ауторка схвата да су нове ограде само реинканација оних старих, а трагичан исход је сасвим исти. Капка Касабова „Границом“ поручује да чујемо и слушамо људе и не заборављамо приче појединаца, које су драгоцена сведочанства историје, јер тако превазилазимо страхове и предрасуде, и настављамо даље са надом која „умире последња“.
Османлије су владале огромним царством уз крајње различите резултате шест векова (од почетка четрнаестог до почетка двадесетог века). Нисам историчар, али ми се чини да су се најгоре ствари дешавале на почетку и на крају – током жестокпг распада царства чије су се последице осећале читав век касније, на Балкану, Блиском истоку и у самој Турској. За балканске народе који су били колонизовни, Турци – Османлије су и даље били архетипски непријатељ и згодно објашњење за све прошле, данашње и евентуално будуће недаће. (Или су „Турци“, или су „Цигани“).