
29 сеп КАФАНЕ И ДРУГА ЗГОДНА МЕСТА

Ознаке: Димитрије Симић вајар, Кафана Башта Алексинац, кафана Златно буренце, кафана Знак питања, кафана Липов Лад, Коларац, Крушевац, Нерића хан, Слободан Стојадиновић песнк
Autor: Милентије Ђорђевић
Žanr: дневници
Izdavači: 2022., Народна библиотека Крушевац
Приче о кафанама у Србији, проф. др Милентија Ђорђевића лагано и интересантно враћају нас у прошла времена, подсећају нас не само на кафане - места за окупљање, већ и на људе, сусретања и догађаје који су обележили своје време. Аутор пише о Коларцу, кафани Знак питања, свом студирању у Београду, сећа се карактеристичних људи и места. Посебну драж овим записима дају анегдоте и згоде везане за живот у појединим кафанама. У Крушевцу се аутор сећа кафане Липов лад, поред које није постојала липа, и њених разноразних посетилаца. Кафана Златно Буренце отворена 1939. године била је састајалиште занатлија и путника намерника. Железничарски бифе у Сталаћу који је поседовао билијар из доба Првог Светског рата, посећивали су железничари и по који залутали гост који је пио Јагодинско пиво. Аутор се сећа и алексиначке кафане Башта,у коју су преко дана долазили гости свих профила, а која се увече претварала у отменије место где су излазили градски чиновници. Томбола у Митровици, неугледно место са гостима од сваке феле , нуди лажну наду за добитак и срећу посетиоцима којима се не зна вера, националност, одакле долазе. Изузетно лепо сећање на вајара и професора Димитрија Симића и дружење у његовом атељеу сачувано је у причи „Проја са чварцима код Димитрија“. Нестале су и рушевине Нерић хана код села Рутевца , каравансераја поред Цариградског друма, где су свраћали Турци трговци, солунске кириџије, Татари, Бугари и многи други. Ови записи Милентија Ђорђевића чувају узбудљива сећања на кафане и састајалишта прохујалих времена доносећи нам њихову слику и дух боље од сваке фотографије.
Тишина Нерић хана
Отворена врата и разбијени прозори говорили су да је власник одавно изгубио вољу да се бави овом грађевином. Ни мештани села нису били вољни да залазе у опустело двориште, као да никог није занимало да је на том месту исписана вишевековна историја овога краја па и самог Цариградског друма. Колико ли је ту само прича испричано , песама испевано, колико ли је ту људски особина решено. Шта ли су све у својим пошиљкама у правцу Цариграда носили жилави поштари татари. Протутњали су крај хана многе солдатеске и освајачке хорде, многе хорде, многе чете побуњеног народа, поворке и спроводи али и весели сватови. Свако у своје време.