КИНЕМАТОГРАФИЈА ШТАПА И КАНАПА

  Обавити нешто уз помоћ  „штапа и канапа“ значи урадити нешто импровизовано, са најосновнијим средствима , снаћи се у ситуацијама са лошим условима. Књига Мирослава Бате Петровића  „Кинематографија штапа  и канапа“  говори о српској  кинематографији која је функционисала по овом систему и на плану државне и на плану  паралелне кинематографије.   Треба рећи да српска кинематографија није поседовала услове  које су имале богате европске земље или Русија, тако да је од својих почетака снимала филмове на овај начин. На пример стари филм „Невиност без заштите“ (1942) је снимљен у окупираном Београду.  Пре Другог светског рата су сви тако радили, али касније у Југосавији тако  је настављено и даље. Када се јавио „црни талас“ који је захватао период од 1961. до 1972. и критиковао социјалистичко друштво и његову културу ,   Тито је почео да прогања те ауторе, па је систем  „штапа и канапа“  био неизбежан у стварању ових филмова. У надолазећим годинама по овом принципу настали су и чувени филмови „Време чуда“, „Неке друге приче „Браћа по матери“, „Турнеја“, „Тито и ја“. Технологија „штапа  и канапа“ коришћена је у свим видовима кинематографије, организационом, продукцијском, техничком и у свим жанровима: играним, документарним и краткометражним, као и у алтернативним филмовима. Карактеристичан  је тзв. „црни талас“ нашег филма  који је настао из немаштине  и беде, а трајно је обележио и дао велика достигнућа српској  кинематографији.