Био сам у Храстовој шуми – поче он. – а себе самог посматрао сам с прозора своје собе. Као, кренуо сам у шуму по неки тајанствени предмет. Нисам знао ни шта тражим ни да ли ћу то да нађем. Била је дубока ноћ и све се белело од снега. само су се видели моји трагови по завејаном путу. Док сам се тако отежано кретао, одједном је све почело под мојим ногама да се тресе и да се окреће у супротном смеру од казаљки на сату, баш као мој зидни сат у дневној соби, толиком брзином и снагом да сам се укопао од страха и одједном почео да пропадам у земљу, упадам у дубоке бунаре и напуштене ходнике. Пролазио сам кроз дебеле зидове и замршене лавиринте, као да сам у неком филму, скроз нестварно! Као на неку покретну траку да су ме ставили, све је било убрзано! Одмах сам скапирао да на то не могу да утичем.
