МОСКВА – ПЕТРБУРГ

  Као и сваки слободоуман човек који се побунио против тоталитарног режима  и то написавши „дистопијски“ роман, Јевгениј Замјатин (1884 – 1937) је постао непожељан у тадашњем Совјетском Савезу. Његов роман „Ми“ објављен  је 1920. у Америци и показује сиву и туробну визију будућег света  без  љубави, без бриге за друге људе, са потпуно дехуманизованим друштвом. Свакако да је Замјатинов роман утицао на дела која су касније написали Олдос Хаксли и Џорџ Орвел. Ускоро се роман „Ми“ појављује  и у другим земљама, па тако стиже  и у СССР. Изазвавши  лавину беса код совјетски х власти, писац напушта родну земљу и пресељава се у Париз где остаје до смрти 1937. године.   Четири невелика есеја из којих се састоји књига „Москва – Петербург“, нам заправо приказују  живот и стваралаштво Евгенија Замјатина, као и његова поетска обликовања.  У првом делу Москва  - Петербург, аутор описује два  града, два културна центра тадашње Русије, супростављена по својој поетици и културном развоју.  У другом есеју  говори о животу и стваралаштву песника  Андреја Белог (1880 – 1834) и његовој антропософској идеји.  У есеју „Аутобио графија“ на основу фрагмената из пишчевог детињства, младости, политичког и књижевног  деловања  сазнајемо како је пролазио кроз живот.  Есеј на крају књиге је  Замјатиново писмо Стаљину у коме  се он обраћа врховном вођи молбом да му се омогући да настави да ствара или да напусти земљу.   Евгениј Замјатин остаје запамћен у литератури као стваралац који је  истицао важност слободне воље  и право човека да слободно размишља и ствара , утрвши пут ствараоцима „дистопијских“ романа  који долазе после њега.