МОСКВА – ПЕТРБУРГ

МОСКВА – ПЕТРБУРГ

no title has been provided for this book
  Као и сваки слободоуман човек који се побунио против тоталитарног режима  и то написавши „дистопијски“ роман, Јевгениј Замјатин (1884 – 1937) је постао непожељан у тадашњем Совјетском Савезу. Његов роман „Ми“ објављен  је 1920. у Америци и показује сиву и туробну визију будућег света  без  љубави, без бриге за друге људе, са потпуно дехуманизованим друштвом. Свакако да је Замјатинов роман утицао на дела која су касније написали Олдос Хаксли и Џорџ Орвел. Ускоро се роман „Ми“ појављује  и у другим земљама, па тако стиже  и у СССР. Изазвавши  лавину беса код совјетски х власти, писац напушта родну земљу и пресељава се у Париз где остаје до смрти 1937. године.   Четири невелика есеја из којих се састоји књига „Москва – Петербург“, нам заправо приказују  живот и стваралаштво Евгенија Замјатина, као и његова поетска обликовања.  У првом делу Москва  - Петербург, аутор описује два  града, два културна центра тадашње Русије, супростављена по својој поетици и културном развоју.  У другом есеју  говори о животу и стваралаштву песника  Андреја Белог (1880 – 1834) и његовој антропософској идеји.  У есеју „Аутобио графија“ на основу фрагмената из пишчевог детињства, младости, политичког и књижевног  деловања  сазнајемо како је пролазио кроз живот.  Есеј на крају књиге је  Замјатиново писмо Стаљину у коме  се он обраћа врховном вођи молбом да му се омогући да настави да ствара или да напусти земљу.   Евгениј Замјатин остаје запамћен у литератури као стваралац који је  истицао важност слободне воље  и право човека да слободно размишља и ствара , утрвши пут ствараоцима „дистопијских“ романа  који долазе после њега.

Главни пут руске књижевности пре револуције водио је кроз Петербург. Овде је био престони град руске књижевности, Москва је кроз многа  десетлећа остајала тек руска провинција. Тако су Петербуржани на њу увек гледали. „Петербург воли да се наруга Москви, њеној неспретности и неукусу“ – приметио је још Гогољ, додајући да са своје стране „Москва приговара Петербургу да не уме да говори руски .“  И Пушкин је саветовао да се прави руски језик учи „од московских жена, које пеку нафоре“ –и сам га је учио, али је ипак, као и Гогољ, остао Петербуржанин, песник „северне Палмире“.