Можда је баш то што је у детињству слушао бројне приче деде и бабе утицало на Маркеса да ствара изузетне приповести и да истовремено у приче из реалности уткива многобројне слојеве маште тако убедљиво да их је тешко разликовати. Његов стил писања називамо магичним реализмом. Приче налик на оне из средњег века са напевима трубадура „Невероватна и тужна прича о чедној Ерендири и њеној бездушној баби“ пуне фантастичних момената и вечите борбе добра и зла,…
То непојмљиво прибежиште саградио је бабин муж, чувени кријумчар по имену Амадис, којем је она родила јединца сина названог, исто тако, Амадис, а који је био Ерендирин отац.Нико није знао какво је порекло нити какви су били разлози постојања те породице. Најпознатија легенда на индијанском језику казивала је да је Амадис, отац, избавио своју лепу жену из једног куплераја у Антилима, где је једног човека насмрт избо ножем, да би је потом преселио у вечну некажњивост пустиње…Само за навијање и усаглашавање времена на свим часовницима Ерендири је било потребно шест пуних сати.
