27 дец НИКУДА НЕ ИДЕМ
Врло позната тема о животу и борби људи и њихових потомака који су морали да напусте земљу и одселе се преко океана, заступљена је и у овом делу македонске списатељице Румене Бужаровске „Никуда не идем“. У овом актуелном тренутку ауторка проширује тематику и бави се „локалним“ и „глобалним“, као и положајем „наших“ у иностранству и „странаца“ код нас. Бужаровска критикује пасивност, летаргичност, нечињење и мирење са лошим односима, нетолеранцијом, непријатељством који владају у данашњем свету. Она саркастично указује на упорно настојање „нашинаца“ да постану као „они“ тамо, што врло често вуче за собом горке последице. Њена књига се бави и онима који су морали да оду (родитељи) и онима које нико питао да ли желе да оду (деца) или су се родили „преко“ тако да су сасвим постали „њихови“. Бужаровска мајсторски анализира процес „пребацивања“ наших на западу буквално у „друге људе“, и исто тако тешко испадање из тог „паковања“ и повратак у нашу једноставну и природну средину. Ауторка је овом збирком направила велики корак, не само коришћењем кратке форме у изразу, већ и дубоком анализом „балканског комплекса“, као и демистификацијом визије „раја“ у који одлазе наши људи у потрази за „бољим животом“, упадајући у ледени јаз туђине.
Два пара с којима смо се играли групе ABBA видели смо и на следећој тематској забави код Софије Ивана која се звала „Хонолулу“. Уз електронску позивницу за ову журку заказану за почетак јула, добили смо и слике са идејама како би требало да изгледамо: бермуде, хаљинице или кошуље с дречавим цветним дезенима.Дочекали су нас у дворишту са цветним сводом, кроз који је требало да прођемо. „Алоха“, повикала је Софија и око врата нам обесила венце од шареног пластичног цвећа, а мени је на главу ставила и венац тиркизне боје. Све жене – овога пута било је око седам парова – биле су идентично окићене.