
14 јан ПРИЗНАЈЕМ ДА САМ ЖИВЕО

„То је песник који је ближи смрти него филозофији, ближи болу него интелигенцији, ближи крви него мастилу. Песник пун тајанствених гласова које, срећом, ни он сам не зна одгонетнути.“ (Ф.Г.Лорка о Неруди). Иако из скромне породице у којој је мајка рано умрла Нефтали Рикардо Рејес, већ у својој 13. години 1917. године објављује свој први есеј под називом „Ентузијазам и Персерверанција“. Иако је студирао француски и педагогију његова љубав према поезији била је неутажива. Већ 1924. године објављује своју прву збирку поезије „Двадесет љубавних песама“ у којој као један прави двадесетогодишњак пева о природи, љубави, импулсима , чежњи , меланхолији и многим снажним утицајаима спољног света на његову хиперсензитивну природу. У својој поезији, Неруда исказује своје ставове о животу, љубави, патњи, достојанству, смрти , своје утиске са путовања изражавајући своје унутрашње биће. Постављење за конзула у Индији мења његов живот . Када је након тога пребачен у Шпанију упознаје чувене ствараоце Ф.Г. Лорку и С. Далија, спријатељио се са њима и ушао у антифашистички покрет. Ф.Г. Лорка трагично страда од фашиста 1937. године и Неруда револтиран тиме и страдањем шпанског народа објављује дело „Шпанија у срцу“. Остатак његовог живота био је испуњен прогонима али и радом и стварањем. Учествовао је у многим дипломатским мисијама, а каријеру је завршио као амбасадор Чилеа у Паризу. Пабло Неруда је добитник Нобелове награде за књижевност 1971. године. При крају живота се повлачи у своје родно место Исла Негру, где и умире 1973. У свом делу „Признајем да сам живео“ Неруда прича о свом животу, стварању, политичким ставовима, познатим пријатељима . Својим врхунским језиком и стилом песник је изложио своје виђење уметности и поезије. Уједно је описао и најзначајније моменте из свог живота као и све оно што га је дотицало у тадашњем времену и самим тим је постао и прави хроничар свог времена. Кроз цело стваралаштво и његово деловање поезија је ватра која непрекидо горела у њему и представљала сам његов живот. Нерудини мемоари су драгоцено сведочансво о животу и стваралаштву овог чилеанског песника и једног од најзначајних књижевника 20. века.
Па ипак, након тридесет пет година искуства, мислим да песничко дело може обухватити делокруг осећања. Верујем у навођену спонтаност. Да би се тако нешто постигло, потребне су резерве које песнику увек морају бити при руци, да не кажем у џепу, за не дај боже: на првом месту резерве формалних и виртуелних запажања, речи, звукова или фигура, оних што облећу око човека попут пчела. Треба их сместа ухватити и стрпати у џеп.