
29 апр СЕДАМ ПРАЗНИХ КУЋА

Аргентинска списатељица Саманта Швеблин (1978) са местом живљења у Берлину својом прозом са препознатљивим стилом, скренула је пажњу на себе првим романом „ Спасоносна раздаљина“ (2014) и стекла међународни углед. Њене приче су саставни део антологија у целом свету, док за збирку „Птице у устима“ која је објављена и на српском језику 2015. добија Награду кубанске ИК Kasa de las Amerikas. Саманта Швеблин је добитница неколико награда за своје стваралаштво, а поред прозе пише и сценарије за филмове. Ауторка се у својим делима одмиче од стварности, тако што их започиње реалним елементима, а потом уноси фантастику, апсурд и хорор елементе. Збирка „Седам празних кућа“, метафорично у седам прича представља људе који су заробљени својом уплашеном психом, отуђењем, којима није јасна граница између нормалног и не-нормалног. Јунаци њених прича заправо постављају вечита питања пред којима се сваки човек налази: где почиње живот а где смрт, како је живети у друштву, породици, у усамљености, као и запитаност о сопственом идентитету. Та питања људског постојања оваплоћена у психолошкој драми појединца, смештеног у ауторкине фантастичне, хорор просторе, добијају другу димензију и другачије разрешење које остаје на самом читаоцу да га пронађе. Постмодерни човек пун проблема смештених по скривеним кутијама у кућама Саманте Швеблин покушава да изађе напоље, да превазиђе скучену „нормалност“, да се ослободи матерјалне ограничености и да сачува духовност колико је то могуће у савременом свету.
Не само оно што је стизало у телевизијске вести, могла је она да сазна много више о свету са кухињског прозора. Крај је постао опасан. Сиромашнији, прљавији. У улици су бар три куће остале ненастањене, око њих ижџикљала трава, а по улазима побацана и нагомилана пошта. Ноћу су радиле само светиљке на раскрсницама што је, због сенки крошња дрвећа, било недовољно и нека млађарија, сигурно дрогирана, готово је увек седела на ивичњаку, на неколико метара од њихове куће, све до зоре.