
20 апр СНИ И ДНИ

Ознаке: дневници, књижевници 20. век, ликовна критика, неоромантичари
Autor: Десимир Благојевић
Žanr: есеји
Izdavači: 2022., Народна библиотека "Вук Караџић" Крагујевац
Десимир Благојевић (1905-1983) био је југословенски песник и новинар рођен у Тополи. Његов жиотни пут је обележило је новинарство којим је наставио да се бави и после Другог светског рата. Благојевићево поетско стваралаштво смештено је у седам збирки песама које су преведене на више језика и које су запажене и награђиване неколико пута. Иако је припадао неоромантичарима , временом се тај покрет стваралаца приближио социјалној литератури. Након песникове смрти рођаци су уступили Народној библиотеци „Вук Караџић“ у Крагујевцу његове књиге, породичне фотографије, лична документа, рукописе и дневничке записе. Библиотека је место које најбоље чува сећање на ствараоце који су обележили своју епоху, а личне ствари, записи и белешке похрањене у библиотеци пружају бољи увид у живот и прилике у којима су уметници обитавали и стварали. Ова књига представља делове сачуваног дневника под насловом „Сни и дни“ у коме Благојевић изражава своје ставове о свету, љубави, смрти, људима описујући многобројне животне прилике и асоцијације на њих. У делу су заступљени и књижевни осврти на опусе наших познатих књижевника и њихове поетике Александра Вуча, Милоша Црњанског, Милана Кашанина, Растка Петровића, Светислава Стефановића и др. као и ликовне критике сликара Петра Лубарде, Антона Хутера, вајара Росандића, Долинара, Стијовића и др. „Сни и дни“ чувају у себи и снове и дане Десимира Благојевића, који читаоцу представљају драгоцено сведочанство о једном времену и стварању.
Чудне нарави и чудно доба! Никад се више није у грла источило вина, никад тако обесно и расипно певало, никад се више хлеба није појело ( па ипак га за неког нема), никад се више смрти није стекло, никад се више суза није пролило, никад се више није смејало (четири хумористичка позоришта само у једном маленом граду). Обиље, обиље у свим крајностима, између чијих крајњих тачака пуцају кости људске и мрви се човек.Да ли смо ми на белом хлебу?