24 мар ШУНКИНИН ПОРТРЕТ
Ђунициро Танизаки (1886-1965) спада у водеће јапанске писце, који још усвојим почецима стекао поуларност код јапанске публике и високе оцене од тадашње критике. Познат по романима Сестре Макиока, Кључ, Живи песак, Укус коприве, Шункинов портрет, Наоми, Танизаки спада најпревођеније јапанске писце на светске језике. Роман „Шункинин портрет“ говори о говори о девојчици Кото која потиче из богате породице у Осаки у 19. веку. Изузетно лепа и даровита девојчица случајно или из неког другог разлога се разбољева и остаје слепа. Поседујући велики музички таленат она иако слепа подучава ђаке и међу њима шегрта Сасукеа. Њихова блискост резултира љубавном везом и рађањем четворо деце, али обоје негирају постојање те везе а децу шаљу на усвајање. Танизаки вешто осликава њихове ликове показујући све слојеве личности од дивљења и обожавања друге особе до мрачних понора до које људска свест може да стигне. Пред самим читаоцем и пред сваким човеком остаје трајна запитаност када се нађе пред лепотом, сусретне са љубављу, талентом, суочи са злом у себи и у другима.
Склон сам помисли да је Шункин вишеструко надокнађено то што јој је уништена лепота. И у љубави и у уметности без сумње је открила неслућене заносе. Теру каже да је Шункин умела да свира шамсен сатима, док је Сасуке седео поред ње погнуте главе, слушајући усхићено. Ученици су се често дивили финим тоновима који су допирали до њихових ушију из унутрашње собе, дошаптавајући се међу собом како то не може бити само обичан инструмент.