Archive

Љубомир Мицић Анушки Мицић, Београд, 25.12.1922. Београд, 25. децембар, 22. Драга душо моја, Дакако седим у Москви. Очекујући тинту морам да ти пишем оловком. Чудно ми је да седописујемо. Сваки дан смо заједно па ми је неприродно. Путовао сам доста добро иако нисам добро спавао. Било је дупком пуно....

Мамину књигу многи коментаришу у писмима. Објављивање књиге је био прави догађај. Наташа С. ми је послала двије књижице Бориса, једну за мене, а другу за моју другарицу из дјетињства која се удала за Шпанца – антифашисту, са њим има ћерку  и живи у Мексику...

Иако  ми нисмо  причвршћени за земљу корењем, већ можемо да ходамо по њој, ипак смо нераскидиво везани за њу, тиме што нас њена преображавајућа моћ држи на ногама , и напросто гура својом снагом, и тиме што нас, кад живот нестане и кад више нема...