Archive

Давид Албахари „Говорити, говорити, говорити да се не би нестало; то је motto модерног времена, меланхолични motto  изгубљених ствари кој е су још само авети на рубовима нашег хоризонта. Не говоримо зато што знамо истину о стварима, већ зато што мислимо да се истина може заменити...

Већина људи је отупела од стерилног, унапред упакованог живота који несвесно бирају , трпећи некакво бело слепило чији је противотров тама. Зато наваљују на филмове пуне бруталности, вулгарног секса, злочина, смрти. Цркве су празне, биоскопи пуни. Али чак и мање неупућени, и даље би наваљивали...

Из сутона су одјекнула два снажна праска, а лекар који је у служби за пријем и збрињавање ургентних стања врањског здравственог центра примио пацијента, потврдио нам је да је неразумни чичица, необјашњиво блаженог израза лица, имао среће јер је експлозивне направе активирао бацивши их иза...

То непојмљиво прибежиште саградио је бабин муж, чувени кријумчар по имену Амадис, којем је она родила јединца сина названог, исто тако, Амадис, а који је био  Ерендирин отац.Нико није знао какво је порекло нити какви су били разлози постојања те породице. Најпознатија легенда на индијанском...

Као и сами „Раци“, и темељи њихових кућа били су непредвидиви, хаотични и самовољни. Предео села, посматраних месеци, као да је полудео, али свака кућа, што се померала поред мноштва звукова, ноћу је имала и препознатљиви, домаћи „рацки“ врисак, у ствари нешто што је више...

Марковалдо је по пљуску пролазио градом, нагнут над воланом свог моторчића, увијен у непромочиву ветровку. Позади, на пртљажнику, везао је саксију, тако да су мотор –човек-биљка били као једно, штавише, погрбљен и умотан човек се није примећивао; видела се само биљка на моторчићу. С времена...

  Деца су имала тајну. У најмрачнијем таванском крилу, усред старудије гомилане током целог једног века, где нико од одраслих није више могао да се снађе, адвокатов син, Ханс открио је страног човека. Овај седео на неком ковчегу који је, прислоњен уза зид, лежао по дужини....

Слушајући пажљивије, схватио сам: сви су они јунаци из гомиле књига које се налазе у тој соби. Обрис човјека за којим сам кренуо, био је један од њих, искочио је из књиге коју сам читао. Говорили су на језицима који су написани, и то искључиво...

У читавом граду Лоренси  није се говорило ни очему другом  до о Каролининој мушкој одлучности с којом је спроводила своје планове. Свакодневно је излазила, држећи мужа за руку, као да је затвореник, док је другом водила сина, ког је родила у младости.  Сви балкони у...

Док се шуме црне и спуштају у воде, Мироје, Цмиљкин род и саучесник у дечјим врлудањима по катунским травама, у предаху борбе снатри. О давним празницима и мајци у осами ровачких ветрометина. Отац Саво му се још у балканском  првом са животом оделио и оставио...