direktor@nbks.org.rs
Крушевац, Србија
Недељом не радимо
Дејан сања и Јозефове макете, и павелове визије, и Владимирове приче, и муратове филмове, и поново шета обалама Дунава, поново шлеповима плови рекама и каналима, и поново види ону зграду из најдубље прошлости, или далеке будућности. Поново улази у атријуме римског града у Топчидеру, или...
Прича о традиционалисти Милану Оцокољићу натерала ме је да мислим о свом оцу и деди. Схватио сам да не знамкако да реч „традиција“ применим на нас. После другог светског рата и револуције свет мога деде је моме оцу изгледао покривен лавом као Помпеји. Исто тако...
Часовник је показивао тачно 18.00 сати. Толико је показивао и када је Фибислав слетео на ту чудну планету. А биће толико и када је буде напуштао , за сат, дан или два, свеједно. Јака мармелада, узвикнуо је Фибислав, јака мармелада и погледом је потражио топ за...
Када су ме после недељу дана пустили из болнице у Нимбурку, одмах сам отишао у кафану „Код Златног тигра“, будући да је мој узор био Ники Лауда, тај који је једном готово изгорео скупа са својим тркачким аутомобилом, а онда после пет недеља поново сео...
Присутни громогласно поздравише речи вође узвикујући име клуба и скандирајући име свог града. Вођу су свиобожавали и без поговора слушали његову команду. Тискали су се уз њега и тапкали га по рамену дивећи се његовој снази и способностима. Многи нису знали његово право име јер...
Ући у библиотеку исто је као и ушетати у неку велику катедралу и рзгледати статуе по зиду. Свака од тих личности била је, у своје време, узор врлине, најбољи отац, најнежнија жена, најприврженије дете. Никада није било таквих војника и морнара као оних чији су...
Током дугих година службе у Матији се истанчао осећај за човека, његово понашање, његове беле и црне кутије у којима чува оно што човек јесте, оно од чега бежи или оно што би желео да буде. Искуством стечена спознаја га је чинила стручнијим од доктора...
Као и сами „Раци“, и темељи њихових кућа били су непредвидиви, хаотични и самовољни. Предео села, посматраних месеци, као да је полудео, али свака кућа, што се померала поред мноштва звукова, ноћу је имала и препознатљиви, домаћи „рацки“ врисак, у ствари нешто што је више...
Слушајући пажљивије, схватио сам: сви су они јунаци из гомиле књига које се налазе у тој соби. Обрис човјека за којим сам кренуо, био је један од њих, искочио је из књиге коју сам читао. Говорили су на језицима који су написани, и то искључиво...