Народна библиотека Крушевац организовала је, у уторак 26. фебруара 2019. године, представљање студије др. Милана Орлића „Андрић, Црњански, Пекић : приповедне структуре српског (пост)модернистичког романа: деконструкција приповедног субјекта и реконструкција фигуре приповедача“.
Милан Орлић је књижевник, филозоф, научни истраживач. Докторирао је на Универзитету Монаш у Мелбурну темом The Narrative Structures of the Serbian Postmodern Novel: The Disintegration of the Narrative Subject and Re-construction of the Narrator Figure.
Аутор је представио истраживање које анализира кључне типолошке карактеристике модерног романа српског (и југословенског) канона у ХХ веку, на примерима дела три његова главна представника који повезују период модернизма и постмодернизма: Иве Андрића, Милоша Црњанског и Борислава Пекића. Типологија је заснована на разматрању битних карактеристика приповедних структура, жанрова, историјских контекста који – књижевно, филозофски и социо-политички – мапирају поетику (пост)модернистичког романа као еволуцију и апотеозу модернистичке поетике.
У уводном делу предавања било је речи о претходницима (пост)модернизма у XIX веку, са посебним нагласком на делима Јована Стерије Поповића и Ђорђа Марковића Кодера, о метанарацији као структурној техници жанровске хибридизације (есеја, дневника, путописа и романа), затим о филмском наративу лирског и/или приповедног субјекта у Дневнику о Чарнојевићу.
Посебна пажња је обраћена на поглавље из књиге Андрићева нова текстуалност. У уводу је фрагментизација или деконструкција приповедног субјекта и конституисање уметнутог текста, ка иновативном фрагментизованом приповедачу. Деконструкција приповедног субјекта у Травничкој хроници изведена је приповедање уметањем текста-у-текст.
Аутор је представио четири модела приповедних структура које формирају део типологије свропског и српског романа, пре и у доба постмодернизма. „Линеарни приповедни модел – традиционални модел (пример: бајке, Илијада и Одисеја); модел слојева са нивоима (и/или слојевима) наратива – овај модел се заснива на теорији слојева Романа Ингардена и теорије квазиреференцијалности Патрише Во. Пример за овај модел су сви модернистички и постмодернистички наративи, који се заснивају на начелу метанаративне интерполације, приповедног уметања текста-у-текст. Трећи пример је модел отворене структуре према Женету, Кристевој, Еку, Баловој, Шмиду, Владив-Гловеровој. Сви (прото)модернистички, модернистички и (пост)модернистички текстови, укључујући дела Андрића, Црњанског и Пекића, разматрана су у овој студији. Четврти је модел постнаратора или компас ауторског/читалачког дискурса према Барту, Дериди, Роб-Гријеу, Шенбергу (примери Француски Нови роман, Павићев Хазарски речник).“