О ГЛУМЦУ СА ЛУТКОМ

Оно што је Сергеј Обрасцов умео да постигне само руком и обичном марамицом  због чега је  публика остајала без даха, јесте необјашњива магија, фатаморгана која плени , осваја и нестаје  остајући у сећању посматрача заувек.  У поглављу књиге Маријане Петровић „О глумцу с лутком“ где други говоре о њему, њихови наративи само доказују чудесност и умешност овог врхунског уметника. Уводећи на „лутка –сцени“ систем Станиславског, Обрасцов се залаже за рад глумца аниматора на самом себи. То је и духовни и физички рад, трансформација ума , мисли,тела , воље и осећања. Глумац мора да учи уметност анимације и да појачава своју концентрацију и самоконтролу. Уметник мора да усаврши покрете, сценски језик, памћење, машту, да буде самокритичан, да се одриче много чега, и да буде способан за отварање сопствене личности. Само тако ће успети да луткарску уметност уздигне на ниво  савременог начина размишљања и потпуно анимира данашњег  гледаоца. У кавезу дигиталног света где су свуда камере, тв пријемници, људи стално снимају клипове и филмове,  мало је места за „лутку“ и њену уметност. По свему судећи треба стварати ново позориште, а за то су потребни нови глумци са богатом глумачком техником како је говорио Мајерхољд. Задатак глумца  аниматора 21. века, је да преиспита своје могућности  усавршивши се толико  да делује на савременог гледаоца, да га врати у позориште , и постигне да му магија сцене редовно испуњава слободно време.