Немојте да прихватите кад вам неко каже да се нешто подразумева – посебно не ако то нешто има било какве везе с уметношћу – јер тај неко вам поручује да треба да престанете да размишљате, да престанете да слушате, да треба да умукнете. Песма „Soul Kitchen“ нема поруку. Та песма је тек слика, еротска слика која је ненадмашна у својој притајеној драматичности. Уз све несносне поетске испаде Џима Морисона на албумима Дорса, те две речи јесу поезија, која нешто што је готово неизрециво преводи најпре на обичан језик, а потом враћа натраг у просторе етеричног – баш као што је стих у који је слика смештена, онај тренутак поезије, „Дозволи ми да преноћим у кухињи твоје душе“, интуитивно срочен , а стих који следи након њега, „Да огрејем душу крај твоје нежне пећи“ са финим повезивањем кухиње и пећи, више је налик на свесно играње речима. Тај стих не вређа доминантну слику, он је и не дотиче: „кухиња душе“ заиста звучи како треба.
