Имала је ретко и необично име – Фрида. Али није била „free“ и само је једном мушкарцу у животу рекла – да. Није била лепотица, а опет, ниси могао скинути поглед са ње. Нешто је на њој било магично. Можда густина трепавица? Када би затрептала тим дугим трепавицама, имао си утисак да јој из углова очију полећу шарени лептирићи. Као у цртаном филму. А тек кад би се насмејала! А смејала се често, свесна лепоте својих савршено белих, па можда помало и превеликих (коњастих, како су говориле њене „другарице“ њој иза леђа) зуба. Смејала се све док једна суза не би кренула из угла ока и запутила се крај прћастог носа до усана. Никада није стизала до браде.Увек се на путу те сузице нашла нека брижна мушка рука која би је зауставила.