Пред нама је књига “Писма из Тајног града“ Ивана Ивачковића, белешке о времену када је музика била веома битан део живота, нарочито младих људи, који су сакупљали и слушали грамофонске плоче, а од певача поуларне музике, правили идоле свог доба и живота. Кроз писма упућена одређеним личностима из света музике, Ивачковић заправо слика друштво из доба своје младости, али и ново доба са свим својим негативностима. Он се сећа „златног доба“ музике, шездесетих, седамдесетих и…
Сећате ли се постера? Ја сам их се сетио јуче, пишући о плочама. За мене су постери, рецимо, Ролинг Стоунса или Дејвида Боувија били једнако важни као и плоче, слика ми је била битна колико и звук. Није то било тинејџерско идолопоклонство, или бар није било само то. Било је нешто много дубље, као што је и сама музика на мене имала много дубљи ефекат од пубертетског заноса. Што се уосталом и види: ево ме још опчињеног њоме као и тада. Или ме можда пубертетникад није прошао? О томе не бих желео ни да размишљам.
