Период од 1935. до 1945. године тежак, страшан и неизбрисив трајно је обележио српску и југословенску историју. Иако је прошло осам деценија Вук Драшковић убедљиво и јако анализира те догађаје истичући трагедију невиних, и нечасне, закулисане и беспоштедне игре великих сила у односу на једну малу државу. Аутор болно и са жаљењем прича о једној утопији , жаљењем за југословенством и представља ужасе и зло које је задесило народе наших простора. После убиства краља Александра…
Одузета ми рука,одузета нога, одузета ми памет. Савладало ме, сломило и убило безнађе. Не због можданог удара. Потекло је и прокључало оно из охлађене ране, као да сам, са закашњењем, разумео да сам, у једном дану, изгубио и сина и синовљеву супругу. Саучешћа која смо примали, испразна тешења и храбрења да, у општој несрећи и згибенију, Валентина и ја стегнемо срца, па онај пој тројице попова изнад гроба, једног гроба за њих обоје, били су хипноза која није оживљавала мртве, него је обмањивала и умртвљавала живе.
