Човек – дрво, усамљен, изолован, тужан и напуштен , сакривен у свету природе. Сви смо ми по мало човек – дрво, обучени у капут од маховине, усамљени у својим снатрењима, одрастањима, борбама. Стефан Митић у свом роману „Капут од маховине“ (2020) прича о Најдану, човеку који не расте, него се „грана“ у тражењу свог идентитета и испитивање сопствене природе. Поменућемо дружење Најдана и Виктора , дечака и старца и њихово различито сагледавања живота, али ипак…
„Да, као што сам ти рекао, људи су неискрени, затворени у себе, и сам знаш, а рекли би свашта једни другима. И лепо и ружно. И ово и оно. Сада ће у пространу галерију моћи да уђу и да у тим рупицама које направимо остављају на папирићима све оно што уживо никоме не би рекли: и лепо и ружно. И ово и оно. И цртеже и писма. Шта год. Биће анонимно и једном годишње ће се фигуре отварати, свако ће моћи да завири у своју фигуру и да прочита све оно што му је неко писао или поклонио. Зар није сулудо добра идеја?“
