Следећа два дана бомбардовали су нас песмама и именима песника, школа и праваца. Шарл Бодлер и Артур Рембо, Гијом Аполинер и Пол Елијар, Рајнер Марија Рилке и Георг Тракл, Готфрид Бен и Паул Целан, Ингеборг Бахман и Нели Закс, Гунар Екелеф, и Тур Улвен, било је песама о топовима и лешевима, анђелима и курвама, вратаркама и корњачама, кочијашима и њивама, ноћима и данима, све некако набацано на различите гомиле, како ми се чинило док сам записивао, јер пошто нисам чуо ни за једно од тих имена, изузев Бодлера и Улвена, нисам могао да створим никакаву хронологију у глави, све је постало део једног те истог, модерне песме модерне Европе које у суштини и нису биле толико модерне, јер већ је много времена прошло откако је светски рат беснео на том континенту, и о томе сам мало говорио на једној паузи, да је парадокс што су модерне песме ипак тако старомодне, макар што се тиче тема које обрађују.
