КО ЈЕ УБИО ЈОВАНА СКЕРЛИЋА?

КО ЈЕ УБИО ЈОВАНА СКЕРЛИЋА?

no title has been provided for this book
  Ко је био Јован Скерлић? Није лако одговорити. Толико труда, рада, стваралаштва, научних, књижевних, доприноса српској култури, стекло се у непуне четири деценије ствараочевог живота. Уз невиђено убрзан темпо рада, било научног, било политичког, постоје претпоставке да ја Скерлић од тога и сагорео и изненада умро. Појавио се у време када у Србији није било развијене књижевне критике, тако да је изазвао прави ураган у српској литератури и књижевној критици у другој половини 19. века.Поред прозе и поезије коју је писао у младим годинама, највећи допринос је дао у књижевној критици и књижевној историји.Пратећи помно развој предратне књижевности написао је грандиозно дело  - Историју  нове српске књижевности од почетка 18. века до Првог светског рата.Поред тога са грозничавом упорношћу и невероватном енергијом објављује неколико монографија и стотине критичких чланака дајући велики допринос књижевној критици и не штедећи ни водећа и позната имена тадашње књижевне јавности. Момчило Ђорговић се у својој књизи „Ко је убио Јована Скерлића“ бави Скерлићевим целокупним стваралаштвом преко анализе његовог политичког ангажмана. Сагледавајући политичку, културну и привредну ситуацију у Србији уочи Првог светског рата, Ђорговић представља фигуру изузетног политичара и професора универзитета, који се супроставља вођи српских радикала Николи Пашићу сматрајући његову политику погубном по Србију. Остали су запамћени његови говори у Народној скупштини у којима је критиковао банкократију и корупционализам, уједно остајући најистакнутији проповедник југословенског народног и државног јединства. Аутор је својим свеобухватним и комплексним приступом приказује импозантну фигуру Јована Скерлића како у политичком деловању , тако и у књижевно-критичком стваралаштву усаглашену са националним културним духом тога времена. Скерлићево име је трајно уграђено у темеље културе српског народа обухватајући његове напредне и родољубиве тежње и несаломиви стваралачки дух.

Пут у Европу је био Скерлићев „пут у Дамаск“ на коме се пеобразио, од бунтовног, клаустрофобичног Шумадинца постао је Европљанин. Утицај професора Жоржа Ренара је био судбоносан, у Скерлићу је изградио нове духовне и душевне форме, оплеменио му је душу  и европеизирао његова социјалистичка уверења. Када је стигао у Швајцарску, био је потпуно изгубљен у новој, непознатој околини. Оцу је писао : „… идем као луд, нигде позната лица, све туђе, постао сам чисто мутав, у парку, увече, шетам и говорим сам себи, да ме неко чује, рекао би да сам полудео. Нећу да кријем, врло ми је тешко.“ Живомир Младеновић тврди да „ ни један студент није приман тако интимно у Ренаревој кући као Скерлић… међу њима је дошло до искреног пријатељства“.