Милан Тодоров, приповедач, новинар и романсијер из Петроварадина, објављује романе, приче, монодраме, афоризме, радио-драме, позоришна кабареа. Поменућемо књиге прича Не могу овде да дочекам јутро (2014) и Телефонки именик мртвих претплатника (2019). Романи: Лек против смрти (2016), Редослед једноставних ствари (2017) и Пристаниште (2018, 2019). Јунаци романа опхрвани свакодневицом , усамљеношћу, пуни испразности , жуде за љубављу , узбуђењем, сударају се са својим и туђим недоумицама. Они анализирају међусобне односе, пријатељство, емоције, дружења, правила…
Не, није она препричавала свој живот. Толико наивна није била. Знала је да то никог не би импресионирало. Тетка је само мапирала оно што је могло да буде живот. Бобала је најхранљивије мрве. То је већ тежи задатак. Мораш да знаш шта је твоје у свему што је било. Она се тако допуњавала, радила на себи. Покушавала је да превазиђе коначност сопствених животних избора. Да извуче чисту душу из прашине која се слегала после свега. То је нешто као кад бисмо желели да Сунце постане веће и радили на томе.
