ТЕМЕ О ЏЕЗУ

ТЕМЕ О ЏЕЗУ

no title has been provided for this book
  Џез је настао као оригиналана  музика  афро-америчког становништва, на прелазу 19. и 20. века, потичући једним делом  из блуза и регтајма. Временом се развио као особена форма музичког изражавања црначке традиције  и културе, која  је постала  изузетно популарна у целом свету. Тонови ове музике садрже у себи свинг, блуз и регтајм, а у извођењу је присутна импровизација. Александар Радовановић  у књизи „Теме о џезу“ (2020) анализира стваралаштво многих џез музичара (Бади Болден, Бикс Бајдер, Лестер Јанг, Чарли Паркер, Мајлс Дејвис, Чарлс Мингус, Џон Колтрејн), но свакако за њега је највећи Чарлс Мингус. Књига је намењена широј публици, али сигурно ће инспирисати и пасиониране љубитеље и познаваоце џеза. Од самог настанка џеза као  да је права џез музика стално у кризи, јер се јављају  џез – рок, етно – џез, а традиционални и модерни џез су у непрекидном надметању на музичком небу. Може се рећи да су  џез музичари до краја 60-тих били у непрестаној борби да очувају своју аутономност у музици. Фузија која настаје у џез музици 70-тих година, обједињује у себи џез, есид-рок, соул и фанк. Џез је претрпео многе промене и утицаје, мада је и данас у врху светске музичке сцене, а сваки његов одани слушалац треба да разуме стилски развој џеза и да елиминише музичке хибриде при слушању ове музике. Аутор је значајан део своје студије посветио проблему расизма у џез  музици и пошасти наркоманије која ју је захватила. У раним годинама зачетка џеза црни и бели музичари нису чак ни сарађивали, а  постојали су  и „црни „ и „бели“ синдикати музичара. Чувена Били Холидеј је говорила у својим интервјуима  кроз која понижења је прошла, док је наступала  и на Југу и Северу Америке, због своје боје коже. Велики број џез музичара  су били зависници од хероина. И они који су живели сасвим нормално из поштовања према великим музичарима су упадали у замку дроге и тешко се избављали. Хероинска куга је свакако убрзала смрт  смрт Били Холидеј, Чарлија  Паркера, Фетс Навара и многих других.  А велики број џез музичара био је и ухапшен због коришћења дроге. Радовановић помиње и пионире џеза, музике која се родила у Њу Орлеансу не само код лимених бендова које су сачињавали црнци, већ и белци са разних континената. Најзначајнија имена су Бади Болден, Чарли Паркер, Мајлс Дејвис, Чарлс Мингус, Колтрејн идр. Књига „Теме о џезу“ не бави се само историјским и жанровским развојем џеза, као и музичким стварањем водећих џез музичара, већ успева да дочара како се мелодија настала из душе црног човека,  који се непрекидно борио да сачува свој идентитет, културу и традицију, одржала и данас као део музичке уметности савременог света.

Мајлс Дејвис се у својој аутобиографији присећа: „Био сам заиста срећан што поново свирам са Бердом, јер је у то време свирање с њим подстакло у мени оно најбоље. Могао је да свира у толико разних стилова, а да никад не понови исту музичку идеју. Његова креативност и музичке идеје биле су бескрајне. Сваке ноћи би намучио ритам – секцију…“